недеља, 23. јун 2019.

НАЈБОЉЕ ИЗ "ЗАБОРАВЉЕНЕ ПРИЧЕ..."

ЕВО ДЕТАЉА, УКУПАН УТИСАК О ПРИЧИ ЈЕ ВАША СТВАР


ЗАБОРАВЉЕНА  ПРИЧА  О  ИЛИЈИ  ГАРАШАНИНУ
Одломци

Права прича о Илији Гарашанину, попечитељу српском и аутору Начертанија, никада, наравно, неће бити написана. Разлога је много па могућност да је само заборављена ништа не објашњава. Није сигурно ни да је постојала јер њени одломци, који се повремено наслућују, нису више доказ о бившој целини - данас много што-шта једино тако, у облику фрагмената, и може да постоји...
Одломци рећи ћете и неизвесно је колико ћете бити у праву. Јер, ко данас може да утврди шта је целина једне приче? Облик у коме смо је прочитали? Контекст у коме смо је чули? Осећање са којим се сталожила у нама? Количина енергије коју носи у себи?

ВРЕМЕ – ПОКРЕТНА СЛИКА ВЕЧНОСТИ
Кажу да је још Платон схватио да су људи миљеници вечности јер им је она поклонила највећи дар: време, као своју покретну слику. Данас би стари филозоф том добитку несумњиво додао и заборав - једину човекову замену за саму вечност. Јер, заиста, само оно што смо успели да заборавимо неће се променити, једино у њему све остаје неизмењено и заувек исто. Бескрај великог заборава се додирује са самом вечношћу а његов тамни део нам олакшава да будемо доследни и да увек правимо исте грешке, уверени да управо чинимо нешто првородно и јединствено. 

Д Е В Е Т    Б Е О Г Р А Д С К И Х     Б Р Д А
Кажу да се Београд простире на девет брда, два више него већ пословични Рим. И заиста, покушајте да их пребројите: увек ће их бити девет али - списак никад неће бити исти. Једанпут вам се уметне Врачар уместо Пашиног брда, други пут заборавите Карабурму и Топчидер, потом прескочите Калемегдан и Звездару или превидите тако очигледно Баново брдо, а о Сењаку и Дедињу, Бањици и Миљаковцу да и не говоримо, па опет остаје дилема да ли сте Лекино брдо и Чубуру већ поменули и да ли у тај збир треба убројити већ одавно затрављене видиковце у Дворском парку, на Ташмајдану и Краљевом тргу... Онда се сетите да се Вишњички пут некада завршавао код Цетињске улице а од центра града делило га је - опет брдо, пуно шипражја и различитих опасности за неопрезне ноћне пролазнике...
Топографија Београда никада неће бити тачно утврђена, чак се ни славни научник Јован Цвијић - који је проучио читав Динарски систем, разјаснио географију Алпа, Шумадије и Јадрана, слива Вардара и читавог Балканског полуострва - није усудио да је одреди. Та брда су  постојала и постоје, девет београдских брда кажу они који су се одважили да их преброје, читав један континент пун историје, прича и заборава. Али тамо где нестају читава брда из географије и сећања - мада их стари Београђани још увек осећају у ногама и тешком даху док се успињу њиховим, сада невидљивим, косинама - остају приче које су се некад приповедале и чији одјеци допиру до нас.

Г О Д И Н А    1 8 4 4 . . .
Највећа ми жалост на срцу оста - пише Гарашанин Авраму Петронијевићу, председнику Совјета попечитељског - што не бисмо кадри у садашњем времену некакве ползе Отечеству учинити. Свет много од нас очекиваше, а ми у самим брукама ово време проведосмо. Ми ћемо се за ово и од деце по сокацима стидети. Ко ће после разумети садашње наше стање?
Па додаје, у писму Ацики Ненадовићу, совјетнику и попечитељу српском: Најпосле, чините што вам драго, само мислите на ово несретно Отечество. Ја не разумем како стојите у том стању и како вас Београђани не пљују, кад по сокацима идете...

Х О Т Е Л     Л А М Б Е Р          
Тих година Европом се ширила пошаст пољске политичке емигације. Уз финансијску помоћ Енглеске и благонаклоност Француске, она се борила за слободу Пољске (на запрепашћење царске Русије) и за први корак ка том великом циљу - уједињење Јужних  и  Западних Словена (на ужас моћне Аустрије и још увек снажне Турске).
У луксузним салонима париског хотела Ламбер, резиденцији утицајног Адама Чарторијског, пољског кнеза мистичног лика (који је својевремено, као руски царски министар још са Карађорђом преговарао) брзо се схватило да се на тај врзин колоплет интереса и утицаја великих сила најпре може утицати тако што ће се користити снажна инерција њиховог сопственог деловања - спору, али далекосежну моћ и сујету великих требало је подстаћи у свему што, макар и посредно, доприноси окупљању Словена и извлачењу Пољске из чврстог руског загрљаја.
У тим плановима Србија добија престижно место: једина аутономна словенска кнежевина, под високим покровитељством великих сила, која, уз то, води самосталну унутрашњу политику, протерује чак два кнеза и мења династију - уместо старог господара Милоша и младог Михаила Обреновића јака  уставобранитељска  влада  на престо доводи неприпремљеног и малоутицајног Александра Карађорђевића. Још по нечему је Србија била јединствена у тадашњој Европи - само је она, са свих страна, на свим границама, била окружена својим народом - Србима у туђим државама...
Родољубље и политички интерес - и пољски као и српски - често не познају границе: та моћ историјске ситуације у којој се налазила Србија могла се добро употребити за слободу Пољске. Јер ако се Срби окрену свом народу, само је питање политичке вештине и међусобних односа великих сила  на којим словенским границама ће се тај талас зауставити... Движеније и таласање међу Словенима почело је већ и заиста никада престати неће, записаће Зах у своме Плану, а Гарашанин то пренети у Начертаније...

ЗЛИ ГЛАСОВИ
Зли гласови на сав народ делују, писао је Авраму Петронијевићу, председнику Совјета српског. Обично их којекакве трчилаже најбрже разносе и они се примају боље него сувопарна истина. Зато се треба једног правца строго држати, да лажи опет истину не победе јер онда нема правде и признатих светиња већ је све сујета и ништавило...
Пуковнику Стевану Книћанину, песнику српском и попечитељу војном, казује: Народ је зла доста претрпио, нека се тиме задовољи пак нека почне о добру мислити, тако ће се једанпут моћи казати да и Србима сме добро бити...
А у писму Ацики Ненадовићу, совјетнику и попечитељу српском, вајка се због нечега нерадо учињеног: Да, да; благо нашим уставобранитељским душама, реците још: "Ајд*те сложно у коло" па је ондак све ту... Као да су се све несреће код нас сакупиле, онако нам је стање жалосно. Све је залудо и наопако отишло и ако кога нађем поштена, не могу паметна, па је то зло...

ПОЛИТИКА И НАСИЉЕ
Академик Страњаковић, аутор огромне, још необјављене биографије о Илији Гарашанину, забележио је занимљиву анегдоту о њему:
Када је аустријски конзул одбио да једном српском трговцу изда пасош за прелаз лађом у Земун, овај дође и пожали се Гарашанину:
- Иди, пиј кафу и седи док те не пронађу и умоле да узмеш пасош! - посаветовао га је Гарашанин. Када је лађа дошла, српски жандарми затворе пристаниште и забране сваки улазак и излазак. Убрзо, сакупи се грдан народ да слуша протесте путника - већином аустријских трговаца - и да види шта ће бити. У неко доба појави се аустријски конзул, виде шта се догађа  и досети се јаду. Убрзо су кроз чаршију ишли момци из аустријског конзулата, вичући:
- Где је онај за пасош? Ено, пасош га чека на  пристаништу!..   
Биће да је и остале ствари решавао на сличан начин - одлучно и одмерено, користећи државну власт и силу када је то неопходно. Тако је саветовао и кнеза Михаила када је, после турског бомбардовања Београда 1862.  године, хтео да заузме Калемегдан и Турке одмах протера из Србије: - Зашто да турске тврђаве рушимо српском крвљу, ако можемо да их узмемо политиком великих сила?
Турској Порти и европским посланицима који су се, поводом тог догађаја, окупили у Цариграду да реше судбину Србије и Турака у њој, пише: - Имамо моралну снагу да будемо стрпљиви и да умерено одговоримо на ова немотивисана и понављана насиља - а потом у њему проговара политичар коме су игре великих и лицемерје њихових одлука већ познате - ако можемо да рачунамо на правду сила и довољне гаранције за будућност...
Када се једном  подигне Пантеон  знаменитих српских државника, ове две Гарашанинове реченице заузимаће централно место у њему, протежући се, са свим дилемама и нијансама које носе у себи, до наших дана...

Е П И Л О Г    О     Н А Ч Е Р Т А Н И Ј У
Међутим, оно најважније што је Илија Гарашанин урадио, остало је непознато његовим савременицима. Садржај Начертанија знала је само неколицина посвећених људи у Србији и владика Петар Петровић Његош у Црној Гори. Остали, нису знали ни да такав програм постоји...
Пуних двадесет година Илија Гарашанин, као министар и председник владе Србије, радио је на остваривању Начертанија, а још педесет година је оно било основа политичког деловања већине српских влада. Аустријска тајна служба је успела да га прибави тек после четрдесет година - 1883, а Угарска 1886. Године 1888, када је Милан Ђ. Милићевић објавио кратку Гарашанинову биографију,  сазнало се у јавности да постоји програм српске политике назван  Начертаније и да је исписан Гарашаниновом руком. На прелому два века Начертаније је преписивано на састанцима радикалских првака и најзад објављено 1906.  године у радикалском Делу. Године 1914. цитирала га је Аустроугарска, а немачки Рајхстаг га 1930. године преводи и умножава за своје потребе...
www.amika.rs


уторак, 07. мај 2019.

ИСТОЧНИ РУКОПИС - садржај и неколико прича



МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

    ИСТОЧНИ РУКОПИС

         ПОРОДИЧНЕ И ДРУГЕ ПОРОЧНЕ ПРИЧЕ

     СА ЕПИЛОГОМ

                                                                                               
            1. ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА О ИЛИЈИ ГАРАШАНИНУ.....

            2. ПОРО(ДИ)ЧНЕ ПРИЧЕ

                        ПРИЧА ЗА НАШУ ДЕЦУ........................................................
                        ВЕРМЕРОВО ДОБА...................................................................
                        ПРСТИ СА РОГОВИМА..........................................................

            3. СУТИН У АФРИЦИ..........................................................................

            4. ДОБА ИНИЦИЈАЦИЈА

                        ТОДОРОВ ШТРАЈК.....................................................................
                        ВРЧ СВЕТОГ ЂОРЂА................................................................
                        ТЕХНОЛОГИЈА ПОБЕДЕ.........................................................

            5. ЕПИЛОГ ИЛИ ВЕТАР ЗВАНИ КОШАВА............................

                                        Издавач АПОСТРОФ, Београд, 1995. године

<>   <>   <> 

       1. ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА О ИЛИЈИ ГАРАШАНИНУ

Одломак ове приповетке објављен је ОВДЕ


Из циклуса 2. ПОРО(ДИ)ЧНЕ ПРИЧЕ

                                    ВЕРМЕРОВО ДОБА

Већ годинама га видим како пада. Лагано се обрће око своје имагинарне осе, све спорије у густом градском ваздуху. Као да је, безмало, и моје сећање постало  (било? јесте?) инсерт из  неког помодно-авангардног спота. (Знате већ оно: заустављено време. Сумња у прогрес. Хуманистичка критика техницизма са наглашеним политичким импликацијама...).
Али ништа од тога, верујте ми. Овај текст има (имаће?) сасвим друге конотације. Мада се то никад, до самог краја, не зна... Па ни после њега...
Ето, узмимо за пример почетак овог текста (самопреиспитивање, други плус за аутора, први је, уочили сте, већ садржан у претходним пасусима). Прва реченица гласи: већ годинама... Претерано, наравно. Шта годинама? И које су сад па те године? Па тек оно: видим га како пада! Побогу, шта то, толико, код нас (у нас?) пада? Можда лебди ( то је много тачније!) пропадајући тек неколико занемарљивих (и невидљивих!) сантиметара дневно... (Већ је много боље, зар не?).
Ипак, само две речи у одбрану добрих намера овог аутора. Он (аутор мислим, то јест ја) падање схвата као целовит процес, део трајног стања материје, такорећи њену коначну судбину, осим ако опет нећемо да се заваравамо... Истина, то падање је трајало недељама, чак месецима, али је коначан пад (једном, некад, кад буде) био једина права извесност. Међутим, тај чин суровог додира са земљом (асфалтом? ронделом цвећа?) ипак је само тренутак, такорећи дијалектичка мена која, данас то схватам, ништа не завршава и зато га ја и даље видим како лебди у том свом вечном пропадању. А то, наравно, траје. Дуже него што то, у први мах, изгледа. Од оне наше, последње, селидбе? Или још пре тога? А можда, (што да не?) и много, много дуже... Прошла времена знају да буду тако варљива. А каква су заиста била, никада више нећемо сазнати...
- Понећемо га за заливање цвећа - рекла је мајка моје деце. И пажљиво га углавила између дечјих креветаца, старог кауча на расклапање, ислуженог стола и неколико непоузданих кухињских апарата. Сви смо се сместили у кабину полупразног камиончића, са децом на крилу; споља, кроз ветробран, видео се читав грозд осмехнутих лица. Мотор је забрундао из прве, кћерка је упалила радио: .. а сада, драги слушаоци, време је за хит Београда 202 - PUT YOUR HAND IN MY HAND и састав Оушн... На првој раскрсници окренуо сам се да погледам кроз задњи прозор. Наша стара кућа се више није видела, а тачно иза мене, између пречага преврнуте кухињске столице, љуљао се тај стари, олупани, метални бокал за заливање цвећа...

***
Дуго га памтим: некада је то би једини бокал у нашој младој кући, бљештав од сјаја. У њему се повремено хладила вода донета са Хајдучке чесме, на журкама искрила лимунада са румом или оно густо манастирско вино које се дуго проба а кратко траје. Касније, некако неприметно, постао је онај други бокал који се само повремено користио. А онда су се намножили разноразни стаклени и пластични крчази и посуде свих облика и боја и он је, коначно, постао бокал за цвеће. Титула коју му нико, годинама, није могао да оспори. Wегов прави, коначан домет.
Столовао је на тераси десетог спрата одакле се ширио видик на цео град: солитери у Шумицама постојано су се белели на тамно-зеленом фону Звездаре, изнад Бањичке шуме треперио је ваздух а ружичасти лукови цркве Светог Марка, далеко иза ње, лелујали су, нестварни и замагљени, премештајући своје темеље по целом ташмајданском парку. Узбудљиви мириси даљина мешали су се са прамењем градског смога, у бетонској жардињери трачало је пробрано друштво балконског цвећа: тамно-црвене, разбокорене мушкатле, у пелцеру пренете из порте Доситејевог Хопова, сјајно-жуто, као лакирано цвеће непознатог имена са Карловог трга у Минхену, прозрачне хортензије из виле Д*Есте код Рима, претенциозно уздигнутих глава, налик на беле лампионе...
Он је мировао у углу, а облине његових искусних бокова пуних спокојства, шириле су се над узнемиреним градом. Тек у предвечерје и око њега би заиграле сенке, а избледеле, украсне арабеске на њему бљеснуле би оном нестварно-прозрачном азурном бојом, пуном унутрашње светлости, као на Вермеровим сликама.
Увек је био пун воде - да изветри хлор, објашњавала је мајка моје деце - цвеће је осетљивије од људи... Изливала га је увече, у широком, штедром млазу: мушкатле су живо трепериле црвеним латицама, жути цветови су добијали нову опну сјаја и дубине, а хортензије се љубавнички повијале око његових бокова...
А онда су почеле да се догађају чудне ствари. Неколико белих хортензија, последњих у низу, добило је необичне, пла  вкасте преливе, па дивну сјајно-љубичасту нијансу каква се није могла видети нигде у околини. Са суседних тераса су показивали на њих, комшинице су долазиле да их виде и изблиза, чак су и пролазници дизали главе загледајући њихове високе, поносно уздигнуте цветове.
- Од сунца - рекао је најмлађи, син. - Тата, који тим носи љубичасте дресове?
- То је боја заљубљених - закључила је кћерка. - Истинска чежња се не може сакрити.
- Прилагођавају се поднебљу - објаснио сам ја, размисливши. - Код нас, нажалост, не могу да опстану онако прозрачно-беле.
- Занимљиво - рекла је мајка моје деце. -Сигурна сам да сте сви у праву. Бокал за заливање је већ стар и олупан - са дна, са водом, излива се и рђа... Тако се и добија љубичасто цвеће - само се забоде парче метала у земљу...
Ето, тако је то било. Давао је себе за лепоту која му је поверена. Одрицао се и самог себе за њихов изузетан, прелеп изглед. Колико је таквих који су вољни да уграде себе у нешто друго, лепо или добро, свеједно?
***
- А оно цвеће доле баш нико не залива... Одавде се види како је суво - рекла је кћерка и бокал пун воде нагла преко ограде.
Пружио сам руку да га ухватим али је он већ падао, лагано се обрћући у вазуху - прво постојана, кратка дршка и тамни овал отвора, потом мека облина бока, још увек спокојна као Месечев образ и улубљено дно, нагрижено рђом - а тада је нагло успорио готово се зауставивши у ваздуху и сву своју садржину, као последњи милодар, изручио на ронделу цвећа испред зграде. Ту је и остао, у ваздуху, као да је невидљивим везама причвршћен за нас.
Покушали смо да га дохватимо разноразним штаповима и продужецима, кукама да закачимо дршку. Само би се лако заклатио, као да отреса сваки наш додир и пропао још који сантиметар.
- Не дирајмо га више - рекла је мајка моје деце. Изгледа да је стао. Можда ипак неће пасти?
Глас јој се преломио, пун наде.
- Пашће - рекао сам искусним тоном и то је зазвучало грубо. - Само ће то потрајати.
Пре спавања сам погледао још једном: лебдео је, наизглед на истом месту, обасјан светлошћу прозора. Био је окренут отвором надоле, као да непрекидно излива своју драгоцену садржину негде у мрак.
Те ноћи сам сањао да се поново селимо, само је сада камиончић био пун ствари, а бокал за заливање цвећа је летео за нама, али некако споро, као да оклева тамо горе, у тим својим висинама.
- Успорите - захтевала је кћерка. - Зар не видите да ће се изгубити?
- И без њега милимо - љутила се мајка моје деце. - Шта тражи тамо горе?
- Не бој се кћери - рекао сам спокојно. - Он то, тако, још од Вермеровог доба...
Вермерово доба, помислио сам изненађено и пробудио се. Зашто сад па Вермер?
Сан се распрснуо као трули балон; свуда около, из полумрака, израњале су ствари.
Погледао сам кроз прозор - био је још ту, наизглед непомичан, као залеђен у ваздуху. Густи градски смог се сабијао под њим налик на тамне, дебељушкасте јастучиће који се еластично одупиру његовој тежини...
Проверио сам: био је, заиста, у првом плану безмало сваке Вермерове слике. Понегде трансформисан у ћуп елегантног, издуженог грлића или у крчаг, као исклесан из три одсечна, савршено прецизна потеза. Али најчешће је био неизмењен - бокаст, добро заобљених линија, са широким отвором који се слива у моћан, срцолик пипак налик на окамењену медну кап...
Неки симбол? Шифра преображене реалности која се управо догађа пред нашим запрепашћеним очима?
И на сликама лебди, мада је, наизглед, на чврстој плочи стола (комоде, клавсена?). Готово је прозрачан и без тежине, сав обливен течном светлошћу која просијава кроз слојеве материје. Нестваран савршеном коначношћу облика и апсолутном чистотом боја...
Његова потпуна сублимација потире га као предмет. Сажет у знак, он делује већ дуже од три века. Магијска чакра слике? Код за улаз у онострано?
Јохан Ван дер Мер. Из Делфта. Касније назван Јан Вермер. Укупно 43 године живота и само 35 слика (чак 35?). Високо вреднован у кругу пријатеља. Шире непознат. Откривен 1866. године, непуна два века после смрти и, од тада, уз Рембранта и Франца Халса...
Сетио сам се бокала између спратова, непомичног у тишини јутра и одједном схватио - па он то, тако, још од Вермеровог доба! Била је то иста мисао, чак реченица, као она у сну, нешто као тренутно просветљење. Само што сам сада знао пут до ње. Али који је њен домет, оно право, стварно значење? Какав је смисао те поруке која се протеже кроз дубине времена. Како њу разумети? Коме је све намењена? И који су то слојеви, каква значења које она успоставља?...
Да, то је она позната ситуација - тек када нешто изгубимо схватимо шта је то, у ствари, било. Откријемо његово место у нама. Као да је све повезано неким невидљивим нитима, много финијим него што ћемо то икада моћи да схватимо. Стари, већ олупани бокал, Бањичка шума, темељи цркве Светог Марка, Вермерове слике и азурна прозирност летњег неба иза које се наслућују понори безбројних звезданих јата... И сада, реците ми, где је ту веза? Хајде, пронађите је! И још је искажите речима, у три-четири реченице? Нећете успети, осим ако не препишете Јурија Домбровског. Оно са стране 210:
Сећам се како ме је онда... запањила та веза свега са свачим. Помислио сам: а можда је то само почетак, можда много финије невидљиве нити спајају космос и јелу, жбун лешника и сазвежђе Ориона? Ко зна каква помрачења, северне светлости, проласке комета, експлозије нових звезда могу да прочитају наши потомци на дасци старог шифоњера, који је свучен однекуд са тавана. Можда је тамо шифровано и цело звездано небо!

***
Наравно, нико није видео када је пао. Да ли се тај тренутак заиста догодио? Да се није, можда, зауставио у последњем тренутку? Одлебдео негде даље? Већ је био ван наших домашаја, сада се само сакрио и од наших погледа?
Кћерка је дуго обилазила град тражећи нешто одговарајуће за заливање цвећа и то је толико трајало да сам већ помишљао како ће се вратити са нашим старим бокалом, нађеним негде на ободу града, тамо где се далека стоваришта, отпади и железничке скретнице додирују са линијом хоризонта...
Али не, био је нов, опет металан, лепо осликан и лакиран, сличних азурно-румених и жутих прелива. Међутим, биле су то неке друге боје. Светлост више није просијавала кроз њихове слојеве, нигде оног унутрашњег сјаја... Само повремено, на љескавој површини, задрхтуриле би неке нејасне сенке...
После месец дана (или је већ било прошло и тромесечје?) мајка моје деце ме је позвала да нешто видим.
- ??? - одговорио сам узнемирено.
Тајанствено је ћутала идући испред мене, као да сам заборавио пут кроз кућу. Цвеће је било на балкону, још увек лепо, треперећи на ветру. Али, поносне хортензије су изгубиле своју изузетну боју, жути баварски цветићи више нису имали онај сјај, чак су и мушкатле биле блеђе, обешених латица...
Махинално сам погледао: између спратова, наравно, више није било ничега. Али доле, у запуштеној рондели испред зграде, разбокорили су се дивни, прелепи цветови свих нијанси плаве боје - од сасвим бледих, преко азурних, до оних изузетних, сјајно-љубичастих и некада наших...

***
Тако је то било. Повремено сам успевао да га назрем, прерушеног, на различитим местима. Да га нисам добро познавао никада не бих ни помислио да то може да буде он. Али више није могао да ме превари - издавао га је онај спој румене и жуте на сликама Шејкиних следбеника или савршени, коначни облици из којих израња бескрај узнемиреног свемира на Видаковом Великом суђењу; најзад, на моје изненађење, открио сам га и у азурној боји оног мурала на крају Кнез-Михаилове улице...
Међутим, више нисам имао времена да му се потпуно посветим - свакодневица је хујала около, заплићући ме у своје све чвршће мреже. Тих дана сам упорно покушавао да се што више приближим стварности. Али непрестано ми је измицала и каснио сам, стално, за корак или два. Најзад нисам имао избора - зажмурио сам и заронио. Када сам поново прогледао, више се нису видели чак ни обриси, преда мном су биле само велике, нејасне мрље...
И тада сам га поново угледао. Лебдео је (падао?) изнад мог писаћег стола, до детаља јасан и светлуцаво плав, као да се све боје неба сливају у њега и потпуно га прожимају. Од тада га понекад виђам: у самопослузи, усред састанка, у аутобусу ГСП-а, заклаћеног поред нервозног возача... Све на неким неочекиваним, за њега необичним местима (или, можда, за мене?).
Повремено ми се чинило да је све то врло јасно, сасвим логично и лако објашњиво. Али чим покушам да то заиста дефинишем, он негде одлебди (падне? сакрије се? нестане?) и ја се поново суочим са оним великим, нејасним мрљама свуда около...
Кажем вам, већ годинама га видим како пада. (Лебди? Или можда... Али не. Не). Само што стварност... Опет не. Или, једноставно, још једна, само повећа и сасвим нејасна...


                   Из циклуса  4. ДОБА ИНИЦИЈАЦИЈА
           
                             ТОДОРОВ ШТРАЈК

Она недеља када је Тодор штрајковао глађу започела је као велики пикник. Он је седео на травњаку испред главног улаза, одмах поред бисте Хероја; около су се окупљали изненађени радници, иза ограде застајкивали пролазници, кроз прозоре кришом провиривали служеници. У целој тој гомили пуној узнемирених лица, само се његово широко и слободно осмехивало. Међутим, како је дан одмицао, сенка Хероја се смањивала а напетост нестајала. На постаменту споменика умножавали су се поклони: паклице цигарета, флаше сокова, шољице вруће кафе... Већ после паузе придружила му се група радника: мало су постојали око њега па прешли у бифе преко пута; сваких пола сата келнер је прелазио улицу да донесе шољицу кафе са замагљеном чашом киселе воде и да у траву положи управо испијену боцу вина, необорив доказ пуне штрајкачке солидарности.

Око подне је стигао велики транспарент и уз пљесак постављен испред споменика. На небеско-плавој подлози пуној наде писало је снажним и убедљивим, виолетним словима: РАДИО САМ ДА ДАНАС ГЛАДУЈЕМ. Неколицина је поруку записала у своје бележнице, остали су је памтили и препричавали, па је њена магија убрзо почела да делује: на бронзаном лицу Хероја појавио се осмех, а веселе Тодорове очи су добиле стамену чврстину споменика. Тек предвече је постало очигледно да они више нису овде и да нас посматрају из неких простора спокојства за које смо ми, остали, тек наслућивали да негде, можда, постоје...

Оне недеље када је Тодор штрајковао глађу ствари су почеле да нам измичу. Прво је велики ваљак главне машине самлео оба мања, а затим и самог себе. Пола погона је стало. У неуједначеном штропоту осталих машина више није било оног моћног хука који нас је све носио потврђујући разлоге нашег присуства. И док смо се узбуђено договарали шта да се ради, у нашим рукама су пуцале чаше, по канцеларијама се ломиле ноге столица, а писаће машине су откуцавале слова неке непознате азбуке. Камионет предузећа је сам, лагано и достојанствено као на паради, отклизао ка оближњој раскрсници. Згрчили смо лица у очекивању страшног треска, чак је и Тодор устао, а ауто је задрхтао и стао, гледајући нас из даљине својим накривљеним фаровима.
После тога Тодор је истакао нову паролу: ЖИВЕО САМ ДА ГЛАДУЈЕМ - писало је великим, узбудљиво-плавим словима...
Оне недеље када је Тодор штрајковао глађу дошла је лекарска комисија. Дуго су га прегледали, тражили да дубоко дише и не дише, измерили му притисак и забранили да пије сокове, никако кафу, нипошто цигарете.
- Не једем већ пет дана - рекао је Тодор - али штрајкујем три.
- Добро, добро - сложила се комисија и уписала: три дана. - А зашто не једете?
- Па, штрајкујем - објаснио је Тодор.
- Добро, то је по закону, али ипак...
- Овде све пише - рекао је Тодор и показао транспарент исписан радосним, руменим словима: ПОСТОЈИМ ЈЕР ГЛАДУЈЕМ.
Чланови комисије су замишљено климали главама: - Значи тако - рекли су. - То је, значи, то! Али молимо вас, само без сокова, цигарета и кафе...
Тада је прсло велико стакло и срча се сручила пред њихове ноге, као водопад гласних и сјактавих конфета.
- Жао нам је - рекла је комисија - али ми, заиста, нисмо...
У темељима зграде нешто запуцкета и комисија брзо оде. Небом, за њима, пролете војни хеликоптер, грабећи ваздух моћним елисама и ми се најежисмо од изненадне слутње. Али ништа се не догоди и он нестаде иза солитера, остављајући рундаве, беле знаке између нас и празног неба...

Оне недеље када је Тодор штрајковао глађу његова жена је била са нама. У почетку је плакала, а после је седела и загледала његово осмехнуто и омршавело лице.
- Он ме чак и не примећује - жалила нам се. - Свашта смо прошли, али никада нисмо били оволико раздвојени!
Испред споменика стајао је нов Тодоров транспарент. ЈЕСАМ ЈЕР ГЛАДУЈЕМ, писало је сигурним и чврстим, цигла-црвеним словима.
- Постали смо два света - јадала се жена. - Зар мора баш тако, Тодоре?
Неке истине су већ биле толико очигледне да смо покушали да их и њој пренесемо: - Није он крив, госпођо! Сви се ми непрекидно удаљујемо једни од других. То траје још од чувеног Великог Праска. Тада се у страсном грчу распрсла Материца Света и хитнула у таму и вечност све што данас постоји. Одјеци тог чина, госпођо, још хује између звезда а наш свемир се сваког дана рашири за нов, џиновски корак!
- О чему то они причају, Тодоре - питала је жена. - Или ти мене чак и не чујеш?
- Зато се растојања стално повећавају, госпођо. Људи нам постају све даљи, предмети беже од нас... Видећете, доћи ће дан када ће се и атоми вашег тела толико раздвојити да ће сви ваши поступци бити само далеки одјек оних прадавних, материнских грчева!
- Тодоре, они постају непристојни - рекла је жена. - А ти - ништа! Куку мени, Тодоре!
- Али госпођо - покушали смо поново да јој објаснимо. Међутим, ништа није вредело. Истину је, изгледа, најтеже пренети...
Оне недеље када је Тодор штрајковао глађу лекарска комисија је навратила и по други пут. Враћали су се са неког непријатног прегледа и свратили у хлад поред Херојевог споменика да мало предахну.
- А ви, још увек, штрајкујете? - љубазно су питали.
- Штрајк више нема смисла - објаснио је Тодор. - Ја сада само гладујем.
- Заиста - обрадовала се комисија. - Најзад и нека лепа вест! А сокови, кафе, цигарете?
- Ништа, као што сте и тражили - рекао је Тодор и пажљиво угасио цигарету.
- Одлично! - радовала се комисија. - Истаћи ћемо вас у годишњем извештају. А како предмети и остале ствари? Још увек вам измичу?
- Измичу - невољно је признао Тодор.
- Да, да, то не ваља - вајкала се комисија. - Али, шта да се ради, то је сада нормално. Ето, малочас смо имали један такав, баш необичан случај. Ви немате појма како је то тешко објаснити!
- Знамо, знамо - заграјали смо у гомили, а Тодор се тужно осмехнуо.
- Е, па, довиђења - рекла је комисија. - Да су сви као ви! Него све нешто траже, хоће, захтевају... Коју паролу имате данас?
Тодор извуче нов транспарент пун смирених и мудрих, тамно-зелених слова. БИТИ ЈЕСТЕ ГЛАДОВАТИ, писало је на њему сасвим директно, без икаквих околишења. Комисија замрмља у знак одобравања и оде кроз лелујави јунски ваздух, климајући главама...

Оне недеље када је Тодор штрајковао глађу понекад би се пробудио усред ноћи и изнад себе угледао присне обрисе Херојевог лица и огромно небо, пуно расутих звезда. Најудаљеније су се благо љуљале док се за њима ковитлала треперава светлост, као траг. Последње ноћи пробудила га је тиха, свечана музика: звезде су постојано светлеле, забодене у сомот неба, а изнад Херојевог темена вртела се бљештава звездана круна, као сјајан ореол.
Тодор уплашено протрља очи, зажмури, ослони се на други лакат и опет погледа. Круне више није било али је на небу заиста бљештао зањихани круг звезда, крупних као јесењи ораси. Он се брзо извуче из вреће за спавање и мало размисли: у временима свеопштег расула један такав саборни скуп небеских тела није могао да буде случајан.
Ујутру, поред Херојевог споменика, пронашли смо пола флаше сока, паклицу цигарета и много угажене траве...
Од тада са надом проверавамо - нико још није сасвим сигуран, али нам се чини да је ипак мало боље. Чак је и главна машина почела помало да ради, а остала оруђа, предмети и друге ствари углавном служе својој намени. Међутим, све то изгледа исувише лепо тако да о томе говоримо у пола гласа, са много ишчекивања и скривене радости.
Касније смо сазнали да се ове године, у сазвежђу Стрелца, окупља чак шест планета и да се то последњи пут догодило пре тачно 963 земаљске године. Али то ништа не мора да значи - можда је и тада неки Тодор сео на ливаду, поред великог камена, да људима, небу и боговима упути свој велики протест.


            ВРЧ СВЕТОГ ЂОРЂА

Блокада је затекла речни брод Јајце на везу у Рушчуку, при истовару робе. Неколико дана су дизалице истезале своје дугачке вратове од утробе брода до великих магацина на обали, а онда је брод одвучен на сам крај луке, у устајалу воду где је већ рђало неколико напуштених шлепова и стављен под полицијски надзор. После месец дана, када је храна утањила а пиво сасвим нестало, Јајце се једне ноћи провукло између шлепова и запловило уз Дунав, да би га изјутра сустигао полицијски моторњак и вратио на стари вез. Тада је посада напустила брод, осим капетана и најстаријег бродара: њих двојица су стрпљиво чекала да се нешто догоди, ловили рибу да је замене за пиво и узалудно тражили трећег за таблић.
На једној од тих бескрајних партија удвоје, док су пребирали по картама у потрази за штиховима који су прошли, капетан је одједном схватио суштину игре: - Од оног што налазиш, вредније је оно што тражиш - рекао је, избацио аса пик на голо и на крају дељења црвеним краљем покупио цео талон вредан три флаше пива.
Сутрадан је издејствовао да се брод пребаци на док за ремонт, пребојио прамац и крму, сачекао да се боје исуше и молерским краснописом исписао ново име брода: Свети Ђорђе. Када је пријавио излазак из луке, администрација је рутински прегледала своје папире и утврдила да се Свети Ђорђе не налази у списковима забрана, блокада и неизмирених дуговања па сагласно томе...

Тако се брод, најзад, после пуних шест месеци мировања, отиснуо у срце матице и лагано, искошен налетима кошаве и запењених таласа, запарао воде Дунава остављајући у устајалој мртваји луке своју отежалу сенку, а у лучким папирима комплетне податке о теретном броду Јајце који још чами у ланцима блокаде...
Београд их је дочекао као хероје, а градоначелник им је свечано уручио необичан али прикладан поклон: филигранску макету брода, смештену у пивску флашу. У предузећу су им исплатили заостале плате и доделили премије, опрезно им пребацили самовољу у избору новог имена брода и послали их на заслужени одмор.
Прва три дана нису далеко одмакли - од предузећа до луке је било превише кафана, ресторана и кафића, а у сваком толико разноврсног пива свих марки да томе никако нису могли да одоле. Чувено никшићко, познато апатинско, ново ваљевско и панчевачко, златно београдско... Па тек инострана: јако немачко, опоро аустријско, густо плзенско, црно гинисово и дукат-жуто холандско, чувено данско и изненађујуће добро мађарско... Трећег дана су стигли до Бродарске касине  и ту остали - пиво је било ледено, јефтино и у бурићима, а пена на криглама се преливала као таласи на прамцу Светог Ђорђа...
- Само да није тог непрекидног доливања - јадао се бродар.
- Имате ли ви нешто веће од ових једноруких кригли? - заповеднички је упитао капетан, као да је на броду.
- У подруму је неки стари, прашњави врч - присетио се бифеџија. - Не знам да ли...
- Само ти њега донеси, синовац - обрадовао се бродар.
- Да најзад попијемо како ваља, са обе руке - објаснио је капетан.
Врч је, заиста, био импресиван: две барокно извијене дршке и продужено, дубоко дно, као мали бунар. На постољу, испод раскошне гравуре, била су урезана имена мајстора.
- То је права мера - обрадовао се бродар.
- Де, напуни га! До врха! - наредио је капетан и присетио се: - Јесам ли ти рекао - од оног што налазиш...
Ухватио је врч за обе дршке и када је бела пена почела да се прелива преко изгравираних ивица, он додаде: - ... вредније је оно што тражиш! - дубоко удахну ваздух, наже врч, повуче три добра гутљаја и - нестаде, као да је заронио у пену.
- Капетане - узбунио се бродар. - Где си, капетане?
Врч је стајао на шанку, полупразан, а трагови преливене пене сенчили су изгравирану силуету витеза који копљем пробада аждају.
- Ја ништа нисам видео - рече бифеџија брзо. - Ето, толико приче, а није ни попио! Хоћете ли и ви, из врча?
- Наравно - рече одлучно бродар. - Само долиј, до врха, као малочас!
И он зграби врч за обе дршке, покуша да се сети реченице - абракадабре коју је изрекао капетан, уместо ње гласно прочита она два имена на постољу: - Гошини - Табари - дубоко удахну и нагињући врч испи три подугачка, баш добра гутљаја - за сваки случај, јер ко зна како је са пивом, тамо, где је сада капетан...

Седео је у пољу, под мутним небом, окружен високим засадима хмеља, као жутим завесама. Једна моћна хаубица управо је изригала гранату на невидљивог непријатеља, избацивши повећу, сјајно-жуту, врућу чауру њему пред ноге.
Капетан је био ту, окружен артиљерцима: - Ја сам бродар - објашњавао је - а на теретњацима нема топова. Са ким то ратујете?
- Ко каже да ратујемо? - зачудио се артиљерац. - Само убеђујемо оне преко да је светло пиво најбоље. Замислите, они још увек гаје црни хмељ!
- Занимљиво - заинтересовао се капетан. - Шта се још догађа у овој земљи, осим убеђивања?
Артиљерци се дубоко замислише. Једна непријатељска граната долете шиштећи и раздера завесу зрелог хмеља.
- Мајку им њихову - повика артиљерац. _- Спреми се за паљбу!
Бродар осети како му се грло суши: - Сигурно негде и пијете то ваше, најбоље, пиво? - упита осврћући се око себе.
- Била је једна лепа крчма - показа артиљерац. - Али бојим се да су је они злотвори већ погодили... Спремни? Пали!...
Крчма је заиста  била погођена, али је подрум са бурићима био читав.
- Два повећа, хладна пива - командовао је капетан подрумару. А онда му око запе за велики, прашњави врч на врху полице - исти као онај у Бродарској касини: - Из оног врча, тамо!
- Капетане, узнемирио се бродар. - Зар нам није доста изненађења?
- Ћути и мудруј - рече капетан. - Ако је исти, вратиће нас у Бродарску касину. Ако није, остаћемо овде где већ јесмо.
- Онај врч? - упита подрумар. - Али из њега нико... Уосталом, како хоћете!
Он отпухну прашину и рукавом обриса ивице. На изрезбареном делу се појави глава витеза и рука са замахнутим копљем, док се негде доле, под наслагама прашине, увијала прободена аждаја.
Капетан зграби врч, опроба пиво, задовољно повуче три добра гутљаја и - нестаде.
- То је оно право - узвикну бродар пред забезекнутим подрумаром. - Дај врч овамо! Београде, ево и мене!

Седео је усред прашине и љутог дима, док се земља тресла. Над њим се надносило нагарављено лице и он препознаде артиљерца: - И ти си се вратио! Одлично, сваки човек ми је неопходан!
Тек предвече су успели да замакну иза високих засада хмеља, већ поцрнелих од дима и гарежи.
- Штета - вајкао се бродар. - Биће лоше пиво следеће године!
Подрумар их је бојажљиво загледао: - Још једно, из врча?
- Два хладна, у криглама - наручи капетан. - Него, како се одлази из ове земље?
- Никако - рече подрумар. - Кажу да се нема где отићи. Некад је могло бродом, али то више нико не уме. Ено, бродови труну у луци...
- Од оног што налазиш... - рече капетан замишљено. - Још две кригле, момче! И буренце за пут!
- Капетане, да понесемо и врч? - присети се бродар. - За оне наше, у предузећу!
- Нема потребе, другар! Водићемо их на пиво у Бродарску касину...
За неколико дана један од бродова је био оспособљен и они се отиснуше према далеком и бљештавом хоризонту. Земља хмеља се удаљавала, обавијена димом и тутњавом топова.
- Штета - медитирао је бродар. - Нико од њих се неће напити пива...
- ...Вредније је оно што тражиш - завршио је капетан своју мисао започету у пиварском подруму и извадио карте за таблић.
Пловили су, а хоризонт им се све више примицао, чудно бљештав и закривљен.
- Буне ме ти зеленкасти преливи по небу - чудио се бродар.
- Оптичка варка - капетан је све знао. - Одраз жуте земље хмеља на плавом небу. Хајде, ти делиш!
- Јесмо ли исписали име и на прамцу? - присећао се бродар мешајући карте.
- Јесмо, него шта! Свети Ђорђе, и то краснописом! Подели већ једном те карте...

Пловидба је, очигледно, подуже трајала јер када су представници предузећа почели да их траже они се још нису вратили. Идући њиховим трагом доспели су до Бродарске касине и ту им је бифеџија показао врч из кога су пили пре него што су нестали, заборавивши на шанку поклон градоначелника.

Макету брода су однели у предузеће и сместили је на истакнутом месту у холу, да их ту сачека док се не врате. Када је дан ведар и светлост јасна кроз зеленкасто стакло флаше пробијају се неке чудне сенке а на прамцу брода може да се прочита његово име исписано молерским краснописом: Свети Ђорђе.
                                                             
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ