ЕВО ДЕТАЉА, УКУПАН УТИСАК О ПРИЧИ ЈЕ ВАША СТВАР
www.amika.rs
ЗАБОРАВЉЕНА
ПРИЧА О ИЛИЈИ
ГАРАШАНИНУ
Одломци
Права прича о Илији Гарашанину,
попечитељу српском и аутору Начертанија,
никада, наравно, неће бити написана. Разлога је много па могућност да је само
заборављена ништа не објашњава. Није сигурно ни да је постојала јер њени
одломци, који се повремено наслућују, нису више доказ о бившој целини - данас
много што-шта једино тако, у облику фрагмената, и може да постоји...
Одломци рећи ћете и неизвесно је
колико ћете бити у праву. Јер, ко данас може да утврди шта је целина једне
приче? Облик у коме смо је прочитали? Контекст у коме смо је чули? Осећање са
којим се сталожила у нама? Количина енергије коју носи у себи?
ВРЕМЕ
– ПОКРЕТНА СЛИКА ВЕЧНОСТИ
Кажу да је још Платон схватио да су
људи миљеници вечности јер им је она поклонила највећи дар: време, као своју
покретну слику. Данас би стари филозоф том добитку несумњиво додао и заборав -
једину човекову замену за саму вечност. Јер, заиста, само оно што смо успели да
заборавимо неће се променити, једино у њему све остаје неизмењено и заувек
исто. Бескрај великог заборава се додирује са самом вечношћу а његов тамни део
нам олакшава да будемо доследни и да увек правимо исте грешке, уверени да
управо чинимо нешто првородно и јединствено.
Д Е В Е Т Б Е О Г Р А Д С К И Х Б Р Д А
Кажу да се Београд простире на девет
брда, два више него већ пословични Рим. И заиста, покушајте да их пребројите:
увек ће их бити девет али - списак никад неће бити исти. Једанпут вам се уметне
Врачар уместо Пашиног брда, други пут заборавите Карабурму и Топчидер, потом прескочите
Калемегдан и Звездару или превидите тако очигледно Баново брдо, а о Сењаку и
Дедињу, Бањици и Миљаковцу да и не говоримо, па опет остаје дилема да ли сте
Лекино брдо и Чубуру већ поменули и да ли у тај збир треба убројити већ одавно
затрављене видиковце у Дворском парку, на Ташмајдану и Краљевом тргу... Онда се
сетите да се Вишњички пут некада завршавао код Цетињске улице а од центра града
делило га је - опет брдо, пуно шипражја и различитих опасности за неопрезне
ноћне пролазнике...
Топографија Београда никада неће бити
тачно утврђена, чак се ни славни научник Јован Цвијић - који је проучио читав
Динарски систем, разјаснио географију Алпа, Шумадије и Јадрана, слива Вардара и
читавог Балканског полуострва - није усудио да је одреди. Та брда су постојала и постоје, девет београдских брда
кажу они који су се одважили да их преброје, читав један континент пун
историје, прича и заборава. Али тамо где нестају читава брда из географије и
сећања - мада их стари Београђани још увек осећају у ногама и тешком даху док
се успињу њиховим, сада невидљивим, косинама - остају приче које су се некад
приповедале и чији одјеци допиру до нас.
Г О Д И Н А 1 8 4 4 . . .
Највећа ми жалост
на срцу оста - пише Гарашанин
Авраму Петронијевићу, председнику Совјета попечитељског - што не бисмо кадри у садашњем времену некакве ползе Отечеству учинити.
Свет много од нас очекиваше, а ми у самим брукама ово време проведосмо. Ми ћемо
се за ово и од деце по сокацима стидети. Ко ће после разумети садашње наше
стање?
Па додаје, у писму Ацики Ненадовићу,
совјетнику и попечитељу српском: Најпосле,
чините што вам драго, само мислите на ово
несретно Отечество. Ја не разумем како стојите у том стању и како вас
Београђани не пљују, кад по сокацима идете...
Х О Т Е Л Л А
М Б Е Р
Тих година Европом се ширила пошаст
пољске политичке емигације. Уз финансијску помоћ Енглеске и благонаклоност
Француске, она се борила за слободу Пољске (на запрепашћење царске Русије) и за
први корак ка том великом циљу - уједињење Јужних и
Западних Словена (на ужас моћне Аустрије и још увек снажне Турске).
У луксузним салонима париског хотела Ламбер, резиденцији утицајног Адама
Чарторијског, пољског кнеза мистичног лика (који је својевремено, као руски
царски министар још са Карађорђом преговарао) брзо се схватило да се на тај
врзин колоплет интереса и утицаја великих сила најпре може утицати тако што ће
се користити снажна инерција њиховог сопственог деловања - спору, али
далекосежну моћ и сујету великих требало је подстаћи у свему што, макар и посредно,
доприноси окупљању Словена и извлачењу Пољске из чврстог руског загрљаја.
У тим плановима Србија добија
престижно место: једина аутономна словенска кнежевина, под високим
покровитељством великих сила, која, уз то, води самосталну унутрашњу политику,
протерује чак два кнеза и мења династију - уместо старог господара Милоша и
младог Михаила Обреновића јака
уставобранитељска влада на престо доводи неприпремљеног и
малоутицајног Александра Карађорђевића. Још по нечему је Србија била
јединствена у тадашњој Европи - само је она, са свих страна, на свим границама,
била окружена својим народом - Србима у туђим државама...
Родољубље и политички интерес - и
пољски као и српски - често не познају границе: та моћ историјске ситуације у
којој се налазила Србија могла се добро употребити за слободу Пољске. Јер ако
се Срби окрену свом народу, само је питање политичке вештине и међусобних
односа великих сила на којим словенским
границама ће се тај талас зауставити... Движеније
и таласање међу Словенима почело је већ и заиста никада престати неће,
записаће Зах у своме Плану, а
Гарашанин то пренети у Начертаније...
ЗЛИ ГЛАСОВИ
Зли гласови на
сав народ делују,
писао је Авраму Петронијевићу, председнику Совјета српског. Обично их којекакве трчилаже најбрже разносе
и они се примају боље него сувопарна истина. Зато се треба једног правца строго
држати, да лажи опет истину не победе јер онда нема правде и признатих светиња
већ је све сујета и ништавило...
Пуковнику Стевану Книћанину, песнику
српском и попечитељу војном, казује: Народ
је зла доста претрпио, нека се тиме задовољи пак нека почне о добру мислити,
тако ће се једанпут моћи казати да и Србима сме добро бити...
А у писму Ацики Ненадовићу, совјетнику
и попечитељу српском, вајка се због нечега нерадо учињеног: Да, да; благо нашим уставобранитељским
душама, реците још: "Ајд*те сложно у коло" па је ондак све ту... Као
да су се све несреће код нас сакупиле, онако нам је стање жалосно. Све је
залудо и наопако отишло и ако кога нађем поштена, не могу паметна, па је то
зло...
ПОЛИТИКА
И НАСИЉЕ
Академик Страњаковић, аутор огромне,
још необјављене биографије о Илији Гарашанину, забележио је занимљиву анегдоту
о њему:
Када је аустријски конзул одбио да
једном српском трговцу изда пасош за прелаз лађом у Земун, овај дође и пожали
се Гарашанину:
- Иди, пиј кафу и седи док те не
пронађу и умоле да узмеш пасош! - посаветовао га је Гарашанин. Када је лађа
дошла, српски жандарми затворе пристаниште и забране сваки улазак и излазак.
Убрзо, сакупи се грдан народ да слуша протесте путника - већином аустријских
трговаца - и да види шта ће бити. У неко доба појави се аустријски конзул, виде
шта се догађа и досети се јаду. Убрзо су
кроз чаршију ишли момци из аустријског конзулата, вичући:
- Где је онај за пасош? Ено, пасош га
чека на пристаништу!..
Биће да је и остале ствари решавао на
сличан начин - одлучно и одмерено, користећи државну власт и силу када је то
неопходно. Тако је саветовао и кнеза Михаила када је, после турског
бомбардовања Београда 1862. године, хтео
да заузме Калемегдан и Турке одмах протера из Србије: - Зашто да турске тврђаве рушимо српском крвљу, ако можемо да их узмемо
политиком великих сила?
Турској Порти и европским посланицима
који су се, поводом тог догађаја, окупили у Цариграду да реше судбину Србије и
Турака у њој, пише: - Имамо моралну снагу
да будемо стрпљиви и да умерено одговоримо на ова немотивисана и понављана
насиља - а потом у њему проговара политичар коме су игре великих и
лицемерје њихових одлука већ познате -
ако можемо да рачунамо на правду сила и довољне гаранције за будућност...
Када се једном подигне Пантеон знаменитих српских државника, ове две
Гарашанинове реченице заузимаће централно место у њему, протежући се, са свим
дилемама и нијансама које носе у себи, до наших дана...
Е П И Л О Г О
Н А Ч Е Р Т А Н И Ј У
Међутим, оно најважније што је Илија
Гарашанин урадио, остало је непознато његовим савременицима. Садржај Начертанија знала је само неколицина
посвећених људи у Србији и владика Петар Петровић Његош у Црној Гори. Остали, нису знали
ни да такав програм постоји...
Пуних двадесет година Илија Гарашанин,
као министар и председник владе Србије, радио је на остваривању Начертанија, а још педесет година је оно
било основа политичког деловања већине српских влада. Аустријска тајна служба
је успела да га прибави тек после четрдесет година - 1883, а Угарска 1886.
Године 1888, када је Милан Ђ. Милићевић објавио кратку Гарашанинову
биографију, сазнало се у јавности да
постоји програм српске политике назван Начертаније и да је исписан
Гарашаниновом руком. На прелому два века Начертаније
је преписивано на састанцима радикалских првака и најзад објављено 1906. године у радикалском Делу. Године 1914. цитирала га је Аустроугарска, а немачки Рајхстаг
га 1930. године преводи и умножава за своје потребе...
